Свака је кућа морала да га има, варошка и сеоска, газдашка и сиротињска. Других је могло да буде сходно имању, могло и не морало. Само он је био важан колико зидови или кров. Без њега кућа није била кућа. Гледао је на шор, улицу или пут. Био је кибиц, поглед на живот, на свет ма колико он био велики или мали, богат или сиромашан дешавањима. Тај прозор ни од чега није правио питање, знао је да цени потпуни, уморни мир летњих врућина и глуву тишину првог снега када се не чује ниједан звук сем умишљеног шушкања пахуља које се поспано слажу једна на другу.

Довољан је био сам себи, али је оживљавао сваким, макар и нехотичним погледом, који би неко из собе бацио кроз њега. Ипак, његов смисао је био у налакћивању. Оно кад се на њега налакти девојка. Заправо, прво потражи свој одраз у њему, ако треба мало га и рукавом обрише, поправи косу, пробно се осмехне, затрепће, поглади руком блузу. Онда му подигне чипкану фирангу, провуче се испод ње, отвори једно прозорско крило, таман толико да се ту намести као у рам слике, а да је из куће што дуже не примете, и ослонивши се на оба лакта, провири напоље. Њу нису занимала ни годишња доба, ни добра или лоша жетва која је путем пролазила, ни старци који су се на сунцу грејали, седећи на клупама без наслона, ослоњени леђима на топле зидове кућа, ни комшилук који је послом промицао. Она је чекала њега, да га види на трен, макар брзим кораком прошао. Да само он види да га је видела, а да остали помисле да га ни не примећује. Да му једним, само њему видиљивим трептајем и осмехом у угловима усана без речи каже да ће и ноћас бити ту. Да ће чекати да мрак и сан све отерају у куће. Тада ће спустити руку кроз тај кибицфенстер, јер сад би неко могао да је види. И онако, као у причи, испустиће чипкану марамицу, покрстицом и том њеном руком везену. Марамицу која мирише на њу и душу девојачку.

Јесте, налакћивале су се на њега и мајке и старамајке, гошће и рођаке, удате и вечите уседелице. Гледале су како пролазе свадбе и весеља, туге и ратови, гладне године и богате жетве што угну кола великодушношћу. Пред њиховим погледом су проносили тек рођене или крштене, а бираним, птичјим, кратким корацима пролазили су они који су памтили више но што се да испричати. Пред кибицем су се котиле комшијске свађе, волело се, мрзело, бојало, смејало, мучило и радовало, сумњало, стрепело. Додавали су се кроз њега фришко испечени колачи, зајмило се и враћало, оговарало са љутом завишћу, размењивале су се најновије вести из шора и атара за оно што се још није чуло, препоручивали су се рецепти и давали савети опште праксе.

Све је он то гледао, слушао и памтио, али је чекао оне, ону, онакве и онакву из другог пасуса – девојку. Најдраже од свега су му биле, јер оне су кроз њега просипале чежњу, жељу за љубављу којој на целом свету нема мере. Она је дрхтала под кожом, треперила очекивањем, сновима о једном једином. Чекала је верујући у боље од свега, цветала сигурношћу да никад боље није било, нити ће бити, од живота који би могао да израсте из семенке љубави, само кад би он њу волео онолико колико она без њега не може.

Та жеља, коју је у стопу пратила стрепња, била је оно што је највише волео. Без обзира да ли је био дупли, газдашки, везеним, скупим завесама застрвен, или мали, старом, испраном крпом покривен. Није било важно ни да ли га носи дебели, јаки зид циглених, богаташких кућа или онај од набоја направљен. Љубав је на њему треперила без обзира на мираз, ланце и новце. Он је био њен највећи савезник, веровао је у све у шта су други сумњали, помагао да се заобиђу препреке лоших сећања, свега што се није заборављало, а требало би. Нудио је храбрости прилику да победи, ослоњена на лактове, подржана жељом и вером у љубав до сада невиђену. Живео је у ритму откуцаја девојачког срца, упијао га у свој дрвени оквир и трудио се да јој да све што она жели – поглед, кибиц на оног кога је изабрала. Кибиц са њега, кибицфенстера.