Сви су је желели, знајући то или не, али ју је мало ко добио или понео. Лепота се рађала ретко и неочекивано. Она права, којој је највише пристајао опис да је богом дана. Таква лепота је изгледала баш као поклон бога, његова великодушност према пролазнима. Та милост није тражила заслуге, нити се обазирала на ланце земље, богатство мериво новцем. Лепота се рађала тамо где јој је судбина жмурећки намерила, у кући земљаној или са сребрном кашичицом у устима, нису је занимала добра порекла, ни сиромашки преци. Појављивала се сасвим неочекивано. Дете, ни мање ни више лепо од друге деце, само би се у једном тренутку свог одрастања пробудило овенчано лепотом. Незнано куда су нестајали прћасти нос, пеге, метласта коса, несразмерно велике или мале уши, неупадљиво лице. Као да је нешто са неба сишло и пробудило лепоту која је до тада негде унутра спавала и чекала свој тренутак. Дотадашње дете је нестајало као да га никада није било, остављајући за собом лепоту која није марила за то спада ли ту где се појавила или не. Сита или гладна, живела је као да пркоси простору и времену.

Уз дивљење без даха, које је остављала где год да је прошла, та лепота је изазивала и прикривени страх. Јер ју је управо њена реткост доводила у исти ред са другим стварима које се ретко дешавају и тешко заборављају због ружног краја који махом имају. Зато су је се бојали нарочито они који су земљу већ дуго, предуго табали, сећајући се свих прича и песама које су о таквим лепотама трагично певале и причале. Вртели су главама, цоктали сумњичаво, шапатом слутећи да такво нешто никад на добро није изашло. На памет им није падало, нити су се сећали, колико добрих крајева су многе лепоте имале, зато што људи лепо и добро брзо забораве, памтећи само оно чега се треба бојати и чувати. Говорили су и да лепота буде и прође, да кратко траје, да је време не штеди, нити има милости према њој. Да ће нестати баш онако изненада као што се и појавила, да на њу не треба рачунати, да је варљива и превртљива. Да лепота није за сиротињу, него за господу и господски живот, да је тежак живот круни и троши.

Упркос томе и свему, лепота, лепушком звана, ходала је светом у ком се родила, остављајући за собом сјај у очима и дах чуђења. Учила је да живи с тим неочекиваним даром, навикавајући се на поклоњену другачност и непоновљивост. Од ње су склањали огледала, да се не умисли, да не очекује превише, да не да све на случајни поклон који ју је снашао. Изневерили би их прозори, баре, свака кап у којој се лепоти враћао лик, слика јединствене судбине. Сваки пут се чудила том одразу, као да је угледала неког другог, а не себе. Заборављала је да њена лепота, баш као и сва друга, не рачуна на то да се ико на њу може навићи.

Лепота уме да изненади, ма колико пута била виђена, чак и онога ко је носи. Али, још важније од тог изненађења, у инат свим страховима и сујеверјима, лепота је ту да улије веру у боље. Где год била и ма колико ретко се појављивала, лепота је слика свега што би могло да буде лепше. Њу, баш као и много тога, само ретки могу да прочитају, да виде њену суштину и схвате да ма колико пролазна била, њена појава има поруку. Лепушке овим светом ходају као његова лепша, жељена слика.

Један од оних који су умели да виде битност сваке лепоте, сваког дрвета и цвета, облака и неба, звезде које одавно нема, да препознају лепоту људске душе и лепушке, лепоту доброте и самог постојања, био је онај који се са животом коцкао, Фјодор Михајлович, познатији као Достојевски. Управо зато је његов кнез Мишкин рекао: „Лепота ће спасити свет.“ Јер у лепоти живи нада.