Његова кућа је била на крају села, није да је није имао. Јесте, била је од набоја, прилично окруњена, али њему је била добра. За њега и сва његова сећања, за све временом замућене фотографије оних који су се у њој родили, живели, из ње одлазили накратко или заувек, било је сасвим довољно места. Имао је где да легне, да једе, да погледа кроз мали, жмиркави прозор и климне главом кућном свецу чија је скоро црна икона висила на зиду, стара као и сама кућа, никада са тог места померана. Иза куће је била башта коју је одавно освојио коров. У њој су вршљале мачке, као муња, само накратко, зелено би блеснули гуштери и губиле се комшијске кокошке, примамљене дудињама које су падале са високог, кривог и гуравог дуда. Била је ту и некадашња шталица, трошна и сва чупава од сламе која је вирила из њених земљаних зидова. Одавно јој ни прилазио није, врата су већ дуго забијена скоро иструлелом даском.

Нису то били неко имање и имовина, али су њему били више но довољни. Никада се није женио, ни деце није имао, рођаци су га се ретко сећали. Што се њега тиче, ништа од тога му није недостајало, а то шта је имао му је било довољно да презими. Уосталом, на веће није навикао, нити му је требало, његов свет је живео ван зидова и прозора, без кровова. Ту је само зимовао, чекајући да спадну снегови, да нестану јутра сланом пошећерена и да ноћи престану да режу мразом. Данима се вртео по дворишту, тражећи да види макар најмању назнаку пупака на грању самораслих, више прућу сличних воћки. И чим би га осетио под прстима, ситног као громуљицу, почињао је да се буди, да одлази до винограда, тамо где је био његов прави и једини живот.

Он је био пудар, његова права кућа је била без зидова, небо је било њен кров, звезде су му светлеле да и ноћу ради, корацима је мерио свет који је чувао. Понекад му се чинило да познаје сваку лозу и њен лист, гледао га је како се рађа, одмотава, боји зеленилом, свако зрно будућих гроздова је расло од труна мањег од главе чиоде до слатке, сунцем наливене бобе. Свађао се са чворцима, сумњичаво гледао све пролазнике, пратећи да ли ће заиста отићи својим путем или ући у његово, у виноград. Волео је кише, нарочито оне летње које падну једва дочекане. Гледао је како њихове капи прште на прашини, спајају се и упијају у жедну земљу. Нико други није могао као он да чује како чокоти пију, просто срчу небеску воду.

Долазили су радници, надничари, газде и стручњаци, радили су, оцењивали, меркали по винограду, а он их није испуштао из вида. Ишао је за њима, проверавајући сваки њихов корак и додир, дизао са земље опало грожђе и листове, додиривао лозе као да их умирује и теши.

Ноћу је седео пред кућерком уврх винограда, на накривљеној клупи наслоњеној на зид. Истегао би ноге и подно њих гледао како се пред њим црни грожђано море, покриветно тегетним сомотом неба. Ослушкивао је сваки звук, писак птица из врзина, шушањ јежевог корака, ветар који се провлачи између виновог лишћа. Понекад је могао да се клади да чује и трептај звезда.

Све то је он чувао до бербе. Тада је помагао, иако су га узбуњивали толики људи у винограду, сва та галама и смех. Дубоко је удисао слатки мирис зрелог грожђа још данима. Иако је све било већ одвезено, он је остајао ту, међу лозама. Обилазио је виноград, гледајући како лишће мења боје, прелива се златним и црвеним, оперваженим бојом земље. Могао је да осети да ноћи хладноћом дишу, да ће ускоро мразеви зашкргутати, да ће доћи ледене кише и лепљиво блато. Све ће ућутати, црнеће се на снегу голи чокоти, небо ће бити хладно и сиво. Тишина ће лећи на земљу, глува и тешка. Тада ће он и даље чувати све што је имао, иако ништа није имао, све мирисе, све звуке, сваки педаљ земље под лозом и сваки трептај листа на њој, све боје грожђа, сваки дах слатког сунца у њему.

Јер, он је пудар, чувар света винограда.