Равница је волела зору. Тада је ноћ одлазила, остављајући за собом мрачне трагове који су бледели од светла, гасила је звезде, а месец је постајао све бељи и провиднији, као испрано дугме на постељини неба. Прво се тамо где равница руби небо појављивала једва ружичаста трака. Затим је расла, леђима одгурујући мрак, постајући све топлија, боје зрелог сунца. Равни длан равнице је са себе отресао ноћну тишину, пробуђене птице су га преливале уводима у певање дана. Иза црте хоризонта је већ провиривало сунце. Његови први зраци су равницу китили бисерјем росе која се великодушно цаклила као најбогатији мираз. Зора је провлачила танке, светле прсте кроз крошње дрвећа, скидајући тамнило са сваког листа, терајући га да блесне бојом. Миловала је класје жита, чешљала бркове кукуруза, увијала се око винових лоза голицајући зрна грожђа.

Петлови су се протресали, песмом јављајући зори да су будни, збуњујући још дремљиве псе који су лајали сањиво и без повода.

Зора је волела равницу. И зору. Јер се Зора родила једне давне зоре. Зато су јој то име и дали, надајући се да ће бити добра и вредна, да ће јој душа бити светла баш као што зора треба да буде. Зато што је човек име које носи, Зора је читавог свог века таква и била, пратећи своје име у стопу.

Откад је себе памтила, Зора је устајала пре зоре. У почетку је носом једва успевала да дохвати прозорску полицу, таман на прстима стајала. Завлачила се испод фиранге и чекала да види први траг светла, макар и најблеђи. У босе ноге јој је био ноћни хлад, премештала се с једне на другу док ју је мајка, у полусну, грдила из кревета. На први траг светла је узимала бабин тешки, троугласти шал, огртала га и, док су се његове ресе вукле за њом, тихо излазила из куће. Седала је на праг, умотавала се у вунену шал-мараму и гледала имењакињу како најављује дан. Када би чула да се кућа буди, да уз мрмљања тек пробуђених укућана чангрљају лонци и тањири, Зора је и даље вукући шал за собом, тумарала двориштем, гледала има ли кога на путу, застајала опчињена умивеним пространством жита и винограда. Чинило јој се да чује како војска сунцокрета полако окреће главе ка сунцу које је из равнице као из воде допола вирило.

И када је одрасла, удала се, отишла из куће, добила своју децу, гледала како пролазе године, ратови, среће, суше и поплаве, врела лета и зиме снегом затрпане, устајала је пре свих, стајала поред прозора и чекала да зазори. Онда би корацима мерила двориште, гледала да ли је све у реду и је ли свако на свом месту, да није ноћ нешто пореметила. Нахранила би, напојила, на светло пустила све што ју је већ чекало, а онда би улазила у кућу да провери почиње ли дан како треба, уз мирис хлеба и још топлих кревета.

Зора је волела зоре, није их бројала ни када су се накупиле у године које су је натерале да хода са штапом. За њу је свака зора била почетак, сигурност да краја нема, срећа новог дана. Куцкајући штапом што тише може, да не избуди на сву срећу пуну кућу, Зора је устајала, прилазила прозору са фирангама које је сама везла, осмехом поздрављала прво светло свог имена, огртала се дебелом марамом и седала на столицу пред кућом. Удисала је росни ваздух, још резак од ноћи, чекајући да из куће зачује прве гласове, звукове живота без краја. Она и зора су проверавале да ли су сви устали, знају ли шта и како треба тог дана да ураде, пазиле да рад има свој ред. Стрпљиве и вечите, зора и Зора су славиле светлост живота, добрим душама знајући да нема ноћи која није само до зоре трајала.