Ravnica je volela zoru. Tada je noć odlazila, ostavljajući za sobom mračne tragove koji su bledeli od svetla, gasila je zvezde, a mesec je postajao sve belji i providniji, kao isprano dugme na posteljini neba. Prvo se tamo gde ravnica rubi nebo pojavljivala jedva ružičasta traka. Zatim je rasla, leđima odgurujući mrak, postajući sve toplija, boje zrelog sunca. Ravni dlan ravnice je sa sebe otresao noćnu tišinu, probuđene ptice su ga prelivale uvodima u pevanje dana. Iza crte horizonta je već provirivalo sunce. Njegovi prvi zraci su ravnicu kitili biserjem rose koja se velikodušno caklila kao najbogatiji miraz. Zora je provlačila tanke, svetle prste kroz krošnje drveća, skidajući tamnilo sa svakog lista, terajući ga da blesne bojom. Milovala je klasje žita, češljala brkove kukuruza, uvijala se oko vinovih loza golicajući zrna grožđa.

Petlovi su se protresali, pesmom javljajući zori da su budni, zbunjujući još dremljive pse koji su lajali sanjivo i bez povoda.

Zora je volela ravnicu. I zoru. Jer se Zora rodila jedne davne zore. Zato su joj to ime i dali, nadajući se da će biti dobra i vredna, da će joj duša biti svetla baš kao što zora treba da bude. Zato što je čovek ime koje nosi, Zora je čitavog svog veka takva i bila, prateći svoje ime u stopu.

Otkad je sebe pamtila, Zora je ustajala pre zore. U početku je nosom jedva uspevala da dohvati prozorsku policu, taman na prstima stajala. Zavlačila se ispod firange i čekala da vidi prvi trag svetla, makar i najbleđi. U bose noge joj je bio noćni hlad, premeštala se s jedne na drugu dok ju je majka, u polusnu, grdila iz kreveta. Na prvi trag svetla je uzimala babin teški, trouglasti šal, ogrtala ga i, dok su se njegove rese vukle za njom, tiho izlazila iz kuće. Sedala je na prag, umotavala se u vunenu šal-maramu i gledala imenjakinju kako najavljuje dan. Kada bi čula da se kuća budi, da uz mrmljanja tek probuđenih ukućana čangrljaju lonci i tanjiri, Zora je i dalje vukući šal za sobom, tumarala dvorištem, gledala ima li koga na putu, zastajala opčinjena umivenim prostranstvom žita i vinograda. Činilo joj se da čuje kako vojska suncokreta polako okreće glave ka suncu koje je iz ravnice kao iz vode dopola virilo.

I kada je odrasla, udala se, otišla iz kuće, dobila svoju decu, gledala kako prolaze godine, ratovi, sreće, suše i poplave, vrela leta i zime snegom zatrpane, ustajala je pre svih, stajala pored prozora i čekala da zazori. Onda bi koracima merila dvorište, gledala da li je sve u redu i je li svako na svom mestu, da nije noć nešto poremetila. Nahranila bi, napojila, na svetlo pustila sve što ju je već čekalo, a onda bi ulazila u kuću da proveri počinje li dan kako treba, uz miris hleba i još toplih kreveta.

Zora je volela zore, nije ih brojala ni kada su se nakupile u godine koje su je naterale da hoda sa štapom. Za nju je svaka zora bila početak, sigurnost da kraja nema, sreća novog dana. Kuckajući štapom što tiše može, da ne izbudi na svu sreću punu kuću, Zora je ustajala, prilazila prozoru sa firangama koje je sama vezla, osmehom pozdravljala prvo svetlo svog imena, ogrtala se debelom maramom i sedala na stolicu pred kućom. Udisala je rosni vazduh, još rezak od noći, čekajući da iz kuće začuje prve glasove, zvukove života bez kraja. Ona i zora su proveravale da li su svi ustali, znaju li šta i kako treba tog dana da urade, pazile da rad ima svoj red. Strpljive i večite, zora i Zora su slavile svetlost života, dobrim dušama znajući da nema noći koja nije samo do zore trajala.