Некад. Једном некад су биле летње недеље када се под липом, испред куће, окупљала породица. Из гостинске собе су мушки износили један од столова, вртели га између себе, расправљајући се где би најравније стајао и како избећи гуке на бетону, које је направило корење старе липе, високе до неба. Око њих су у кругу стајале жене, повремено се одмичући да не буду нехотице одгурнуте, добацујући савете и повремено се нервозно осврћући на цику деце која је допирала из далеког воћњака.

За то време је небо од врућине постајало све беље, плава боја се једва назирала баш као на временом испраној постељини. На кухињски прозор се налакћивала прабаба и као командант параде убрзавала постављање стола, додајући снахама чисту мушему која се користила само у тим недељним приликама.

Када би сто коначно нашао своје место, и на њему се сместиле срцасте сенке липиних листова, из кухиње је доношен ручак, који се пушио као из пакла да је изнет, а мајке су дотеривале децу, перући им руке и лица на оближњој чесми. Брисале су их сукњама и хаљинама, трудећи се да не чекају ред на једини пешкир, све у име тога да се храна на столу не охлади.

Дан се нагињао на своју још топлију страну, за столом су се чули звекет кашика о тањире, уздисање, кратка питања и још краћи одговори. Играле су златне сенке вина, кроз које је сунце гурало прсте. У дну стола, где су седела деца, чуо се повремени кикот који су мајке брзо заустављале намрштеним погледима или само оштрим покретом руке. До ледене, из бунара извађене лубенице, већина деце би већ почела да клима главама, образи су им се жарили, а очи су једва остајале отворене.

У хладну собу, ону у којој су стајале постељине, столњаци, пешкири за поклањање и све што се није сваког дана користило, довођена су деца и ређана попречно, једно поред другог, на стари, високи, брачни кревет, који је још прабаба у мираз донела. На прозор је окачено танко, олињало ћебе испод ког је вирила само сукњица танке, чипкане завесе. Ускоро је из те собе допирало само дубоко дисање спавача и шкрипање уморних федера у мадрацу.

Напољу је ћутао врућином уморен дан. Нигде се ни звук није чуо, лишће и трава се нису мицали, као да су чекали да сунце већ једном одустане. Прашина је лежала на сеоском путу као да је много тежа но што јесте, а само над њим је лебдео мирис камилице која је расла између колотрага. Мирисала је тужно и топло, као из недара.

Онда се, просто ниоткуда, појавио дах, брз, чак и хладњикав. Појурио је путем, зањихао врзине, подигао прашину, замотао женске сукње око ногу, пробудио кокошке у хладовини и натерао их да збуњено зевну као жедне. Тишина и врућина су се изненађено одмакле, прекрстиле би се због њега да су могле. А он је ниским трком јурцао уоколо, крајње неозбиљан за звање ветар. Да ветрови децу имају, био би управо то.

Јер тамо, у бабиној соби, заљуљала се штиркана сукњица завесе. Изнад заспалих детињих глава, које су личиле на ситан бостан, подигла се једна, рашчупана, широм отворених очију и уста спремних на смех. Дете је дубоко удахнуло гутљај ветра, који је већ љуљао осушени букетић сувог босиљка на зиду, преврнуо стару слику и заголицао славски сто по ногама. Уместо њега се засмејало дете, без разлога, срећно и будно. Из собе се зачуо дечји смех праћен трупкањем табана, мајке су потрчале, а мушкарци су се тргли као из сна и почели да се осврћу. Ветар је протрчао кроз заборављена, отворена врата куће, излетео назад на пут, заљуљао увређене коприве и нестао, оставивши за собом смисао свог имена, спреман да то име позајми сваком детету које се не мири са миром и тишином, које уноси дах и смех – Немирац.