Nekad. Jednom nekad su bile letnje nedelje kada se pod lipom, ispred kuće, okupljala porodica. Iz gostinske sobe su muški iznosili jedan od stolova, vrteli ga između sebe, raspravljajući se gde bi najravnije stajao i kako izbeći guke na betonu, koje je napravilo korenje stare lipe, visoke do neba. Oko njih su u krugu stajale žene, povremeno se odmičući da ne budu nehotice odgurnute, dobacujući savete i povremeno se nervozno osvrćući na ciku dece koja je dopirala iz dalekog voćnjaka.
Za to vreme je nebo od vrućine postajalo sve belje, plava boja se jedva nazirala baš kao na vremenom ispranoj posteljini. Na kuhinjski prozor se nalakćivala prababa i kao komandant parade ubrzavala postavljanje stola, dodajući snahama čistu mušemu koja se koristila samo u tim nedeljnim prilikama.
Kada bi sto konačno našao svoje mesto, i na njemu se smestile srcaste senke lipinih listova, iz kuhinje je donošen ručak, koji se pušio kao iz pakla da je iznet, a majke su doterivale decu, perući im ruke i lica na obližnjoj česmi. Brisale su ih suknjama i haljinama, trudeći se da ne čekaju red na jedini peškir, sve u ime toga da se hrana na stolu ne ohladi.
Dan se naginjao na svoju još topliju stranu, za stolom su se čuli zveket kašika o tanjire, uzdisanje, kratka pitanja i još kraći odgovori. Igrale su zlatne senke vina, kroz koje je sunce guralo prste. U dnu stola, gde su sedela deca, čuo se povremeni kikot koji su majke brzo zaustavljale namrštenim pogledima ili samo oštrim pokretom ruke. Do ledene, iz bunara izvađene lubenice, većina dece bi već počela da klima glavama, obrazi su im se žarili, a oči su jedva ostajale otvorene.
U hladnu sobu, onu u kojoj su stajale posteljine, stolnjaci, peškiri za poklanjanje i sve što se nije svakog dana koristilo, dovođena su deca i ređana poprečno, jedno pored drugog, na stari, visoki, bračni krevet, koji je još prababa u miraz donela. Na prozor je okačeno tanko, olinjalo ćebe ispod kog je virila samo suknjica tanke, čipkane zavese. Uskoro je iz te sobe dopiralo samo duboko disanje spavača i škripanje umornih federa u madracu.
Napolju je ćutao vrućinom umoren dan. Nigde se ni zvuk nije čuo, lišće i trava se nisu micali, kao da su čekali da sunce već jednom odustane. Prašina je ležala na seoskom putu kao da je mnogo teža no što jeste, a samo nad njim je lebdeo miris kamilice koja je rasla između kolotraga. Mirisala je tužno i toplo, kao iz nedara.
Onda se, prosto niotkuda, pojavio dah, brz, čak i hladnjikav. Pojurio je putem, zanjihao vrzine, podigao prašinu, zamotao ženske suknje oko nogu, probudio kokoške u hladovini i naterao ih da zbunjeno zevnu kao žedne. Tišina i vrućina su se iznenađeno odmakle, prekrstile bi se zbog njega da su mogle. A on je niskim trkom jurcao uokolo, krajnje neozbiljan za zvanje vetar. Da vetrovi decu imaju, bio bi upravo to.
Jer tamo, u babinoj sobi, zaljuljala se štirkana suknjica zavese. Iznad zaspalih detinjih glava, koje su ličile na sitan bostan, podigla se jedna, raščupana, širom otvorenih očiju i usta spremnih na smeh. Dete je duboko udahnulo gutljaj vetra, koji je već ljuljao osušeni buketić suvog bosiljka na zidu, prevrnuo staru sliku i zagolicao slavski sto po nogama. Umesto njega se zasmejalo dete, bez razloga, srećno i budno. Iz sobe se začuo dečji smeh praćen trupkanjem tabana, majke su potrčale, a muškarci su se trgli kao iz sna i počeli da se osvrću. Vetar je protrčao kroz zaboravljena, otvorena vrata kuće, izleteo nazad na put, zaljuljao uvređene koprive i nestao, ostavivši za sobom smisao svog imena, spreman da to ime pozajmi svakom detetu koje se ne miri sa mirom i tišinom, koje unosi dah i smeh – Nemirac.
