Svaka je kuća morala da ga ima, varoška i seoska, gazdaška i sirotinjska. Drugih je moglo da bude shodno imanju, moglo i ne moralo. Samo on je bio važan koliko zidovi ili krov. Bez njega kuća nije bila kuća. Gledao je na šor, ulicu ili put. Bio je kibic, pogled na život, na svet ma koliko on bio veliki ili mali, bogat ili siromašan dešavanjima. Taj prozor ni od čega nije pravio pitanje, znao je da ceni potpuni, umorni mir letnjih vrućina i gluvu tišinu prvog snega kada se ne čuje nijedan zvuk sem umišljenog šuškanja pahulja koje se pospano slažu jedna na drugu.

Dovoljan je bio sam sebi, ali je oživljavao svakim, makar i nehotičnim pogledom, koji bi neko iz sobe bacio kroz njega. Ipak, njegov smisao je bio u nalakćivanju. Ono kad se na njega nalakti devojka. Zapravo, prvo potraži svoj odraz u njemu, ako treba malo ga i rukavom obriše, popravi kosu, probno se osmehne, zatrepće, pogladi rukom bluzu. Onda mu podigne čipkanu firangu, provuče se ispod nje, otvori jedno prozorsko krilo, taman toliko da se tu namesti kao u ram slike, a da je iz kuće što duže ne primete, i oslonivši se na oba lakta, proviri napolje. Nju nisu zanimala ni godišnja doba, ni dobra ili loša žetva koja je putem prolazila, ni starci koji su se na suncu grejali, sedeći na klupama bez naslona, oslonjeni leđima na tople zidove kuća, ni komšiluk koji je poslom promicao. Ona je čekala njega, da ga vidi na tren, makar brzim korakom prošao. Da samo on vidi da ga je videla, a da ostali pomisle da ga ni ne primećuje. Da mu jednim, samo njemu vidiljivim treptajem i osmehom u uglovima usana bez reči kaže da će i noćas biti tu. Da će čekati da mrak i san sve oteraju u kuće. Tada će spustiti ruku kroz taj kibicfenster, jer sad bi neko mogao da je vidi. I onako, kao u priči, ispustiće čipkanu maramicu, pokrsticom i tom njenom rukom vezenu. Maramicu koja miriše na nju i dušu devojačku.

Jeste, nalakćivale su se na njega i majke i staramajke, gošće i rođake, udate i večite usedelice. Gledale su kako prolaze svadbe i veselja, tuge i ratovi, gladne godine i bogate žetve što ugnu kola velikodušnošću. Pred njihovim pogledom su pronosili tek rođene ili krštene, a biranim, ptičjim, kratkim koracima prolazili su oni koji su pamtili više no što se da ispričati. Pred kibicem su se kotile komšijske svađe, volelo se, mrzelo, bojalo, smejalo, mučilo i radovalo, sumnjalo, strepelo. Dodavali su se kroz njega friško ispečeni kolači, zajmilo se i vraćalo, ogovaralo sa ljutom zavišću, razmenjivale su se najnovije vesti iz šora i atara za ono što se još nije čulo, preporučivali su se recepti i davali saveti opšte prakse.

Sve je on to gledao, slušao i pamtio, ali je čekao one, onu, onakve i onakvu iz drugog pasusa – devojku. Najdraže od svega su mu bile, jer one su kroz njega prosipale čežnju, želju za ljubavlju kojoj na celom svetu nema mere. Ona je drhtala pod kožom, treperila očekivanjem, snovima o jednom jedinom. Čekala je verujući u bolje od svega, cvetala sigurnošću da nikad bolje nije bilo, niti će biti, od života koji bi mogao da izraste iz semenke ljubavi, samo kad bi on nju voleo onoliko koliko ona bez njega ne može.

Ta želja, koju je u stopu pratila strepnja, bila je ono što je najviše voleo. Bez obzira da li je bio dupli, gazdaški, vezenim, skupim zavesama zastrven, ili mali, starom, ispranom krpom pokriven. Nije bilo važno ni da li ga nosi debeli, jaki zid ciglenih, bogataških kuća ili onaj od naboja napravljen. Ljubav je na njemu treperila bez obzira na miraz, lance i novce. On je bio njen najveći saveznik, verovao je u sve u šta su drugi sumnjali, pomagao da se zaobiđu prepreke loših sećanja, svega što se nije zaboravljalo, a trebalo bi. Nudio je hrabrosti priliku da pobedi, oslonjena na laktove, podržana željom i verom u ljubav do sada neviđenu. Živeo je u ritmu otkucaja devojačkog srca, upijao ga u svoj drveni okvir i trudio se da joj da sve što ona želi – pogled, kibic na onog koga je izabrala. Kibic sa njega, kibicfenstera.