Svi su je želeli, znajući to ili ne, ali ju je malo ko dobio ili poneo. Lepota se rađala retko i neočekivano. Ona prava, kojoj je najviše pristajao opis da je bogom dana. Takva lepota je izgledala baš kao poklon boga, njegova velikodušnost prema prolaznima. Ta milost nije tražila zasluge, niti se obazirala na lance zemlje, bogatstvo merivo novcem. Lepota se rađala tamo gde joj je sudbina žmurećki namerila, u kući zemljanoj ili sa srebrnom kašičicom u ustima, nisu je zanimala dobra porekla, ni siromaški preci. Pojavljivala se sasvim neočekivano. Dete, ni manje ni više lepo od druge dece, samo bi se u jednom trenutku svog odrastanja probudilo ovenčano lepotom. Neznano kuda su nestajali prćasti nos, pege, metlasta kosa, nesrazmerno velike ili male uši, neupadljivo lice. Kao da je nešto sa neba sišlo i probudilo lepotu koja je do tada negde unutra spavala i čekala svoj trenutak. Dotadašnje dete je nestajalo kao da ga nikada nije bilo, ostavljajući za sobom lepotu koja nije marila za to spada li tu gde se pojavila ili ne. Sita ili gladna, živela je kao da prkosi prostoru i vremenu.

Uz divljenje bez daha, koje je ostavljala gde god da je prošla, ta lepota je izazivala i prikriveni strah. Jer ju je upravo njena retkost dovodila u isti red sa drugim stvarima koje se retko dešavaju i teško zaboravljaju zbog ružnog kraja koji mahom imaju. Zato su je se bojali naročito oni koji su zemlju već dugo, predugo tabali, sećajući se svih priča i pesama koje su o takvim lepotama tragično pevale i pričale. Vrteli su glavama, coktali sumnjičavo, šapatom sluteći da takvo nešto nikad na dobro nije izašlo. Na pamet im nije padalo, niti su se sećali, koliko dobrih krajeva su mnoge lepote imale, zato što ljudi lepo i dobro brzo zaborave, pamteći samo ono čega se treba bojati i čuvati. Govorili su i da lepota bude i prođe, da kratko traje, da je vreme ne štedi, niti ima milosti prema njoj. Da će nestati baš onako iznenada kao što se i pojavila, da na nju ne treba računati, da je varljiva i prevrtljiva. Da lepota nije za sirotinju, nego za gospodu i gospodski život, da je težak život kruni i troši.

Uprkos tome i svemu, lepota, lepuškom zvana, hodala je svetom u kom se rodila, ostavljajući za sobom sjaj u očima i dah čuđenja. Učila je da živi s tim neočekivanim darom, navikavajući se na poklonjenu drugačnost i neponovljivost. Od nje su sklanjali ogledala, da se ne umisli, da ne očekuje previše, da ne da sve na slučajni poklon koji ju je snašao. Izneverili bi ih prozori, bare, svaka kap u kojoj se lepoti vraćao lik, slika jedinstvene sudbine. Svaki put se čudila tom odrazu, kao da je ugledala nekog drugog, a ne sebe. Zaboravljala je da njena lepota, baš kao i sva druga, ne računa na to da se iko na nju može navići.

Lepota ume da iznenadi, ma koliko puta bila viđena, čak i onoga ko je nosi. Ali, još važnije od tog iznenađenja, u inat svim strahovima i sujeverjima, lepota je tu da ulije veru u bolje. Gde god bila i ma koliko retko se pojavljivala, lepota je slika svega što bi moglo da bude lepše. Nju, baš kao i mnogo toga, samo retki mogu da pročitaju, da vide njenu suštinu i shvate da ma koliko prolazna bila, njena pojava ima poruku. Lepuške ovim svetom hodaju kao njegova lepša, željena slika.

Jedan od onih koji su umeli da vide bitnost svake lepote, svakog drveta i cveta, oblaka i neba, zvezde koje odavno nema, da prepoznaju lepotu ljudske duše i lepuške, lepotu dobrote i samog postojanja, bio je onaj koji se sa životom kockao, Fjodor Mihajlovič, poznatiji kao Dostojevski. Upravo zato je njegov knez Miškin rekao: „Lepota će spasiti svet.“ Jer u lepoti živi nada.