Njegova kuća je bila na kraju sela, nije da je nije imao. Jeste, bila je od naboja, prilično okrunjena, ali njemu je bila dobra. Za njega i sva njegova sećanja, za sve vremenom zamućene fotografije onih koji su se u njoj rodili, živeli, iz nje odlazili nakratko ili zauvek, bilo je sasvim dovoljno mesta. Imao je gde da legne, da jede, da pogleda kroz mali, žmirkavi prozor i klimne glavom kućnom svecu čija je skoro crna ikona visila na zidu, stara kao i sama kuća, nikada sa tog mesta pomerana. Iza kuće je bila bašta koju je odavno osvojio korov. U njoj su vršljale mačke, kao munja, samo nakratko, zeleno bi blesnuli gušteri i gubile se komšijske kokoške, primamljene dudinjama koje su padale sa visokog, krivog i guravog duda. Bila je tu i nekadašnja štalica, trošna i sva čupava od slame koja je virila iz njenih zemljanih zidova. Odavno joj ni prilazio nije, vrata su već dugo zabijena skoro istrulelom daskom.

Nisu to bili neko imanje i imovina, ali su njemu bili više no dovoljni. Nikada se nije ženio, ni dece nije imao, rođaci su ga se retko sećali. Što se njega tiče, ništa od toga mu nije nedostajalo, a to šta je imao mu je bilo dovoljno da prezimi. Uostalom, na veće nije navikao, niti mu je trebalo, njegov svet je živeo van zidova i prozora, bez krovova. Tu je samo zimovao, čekajući da spadnu snegovi, da nestanu jutra slanom pošećerena i da noći prestanu da režu mrazom. Danima se vrteo po dvorištu, tražeći da vidi makar najmanju naznaku pupaka na granju samoraslih, više pruću sličnih voćki. I čim bi ga osetio pod prstima, sitnog kao gromuljicu, počinjao je da se budi, da odlazi do vinograda, tamo gde je bio njegov pravi i jedini život.

On je bio pudar, njegova prava kuća je bila bez zidova, nebo je bilo njen krov, zvezde su mu svetlele da i noću radi, koracima je merio svet koji je čuvao. Ponekad mu se činilo da poznaje svaku lozu i njen list, gledao ga je kako se rađa, odmotava, boji zelenilom, svako zrno budućih grozdova je raslo od truna manjeg od glave čiode do slatke, suncem nalivene bobe. Svađao se sa čvorcima, sumnjičavo gledao sve prolaznike, prateći da li će zaista otići svojim putem ili ući u njegovo, u vinograd. Voleo je kiše, naročito one letnje koje padnu jedva dočekane. Gledao je kako njihove kapi pršte na prašini, spajaju se i upijaju u žednu zemlju. Niko drugi nije mogao kao on da čuje kako čokoti piju, prosto srču nebesku vodu.

Dolazili su radnici, nadničari, gazde i stručnjaci, radili su, ocenjivali, merkali po vinogradu, a on ih nije ispuštao iz vida. Išao je za njima, proveravajući svaki njihov korak i dodir, dizao sa zemlje opalo grožđe i listove, dodirivao loze kao da ih umiruje i teši.

Noću je sedeo pred kućerkom uvrh vinograda, na nakrivljenoj klupi naslonjenoj na zid. Istegao bi noge i podno njih gledao kako se pred njim crni grožđano more, pokrivetno tegetnim somotom neba. Osluškivao je svaki zvuk, pisak ptica iz vrzina, šušanj ježevog koraka, vetar koji se provlači između vinovog lišća. Ponekad je mogao da se kladi da čuje i treptaj zvezda.

Sve to je on čuvao do berbe. Tada je pomagao, iako su ga uzbunjivali toliki ljudi u vinogradu, sva ta galama i smeh. Duboko je udisao slatki miris zrelog grožđa još danima. Iako je sve bilo već odvezeno, on je ostajao tu, među lozama. Obilazio je vinograd, gledajući kako lišće menja boje, preliva se zlatnim i crvenim, opervaženim bojom zemlje. Mogao je da oseti da noći hladnoćom dišu, da će uskoro mrazevi zaškrgutati, da će doći ledene kiše i lepljivo blato. Sve će ućutati, crneće se na snegu goli čokoti, nebo će biti hladno i sivo. Tišina će leći na zemlju, gluva i teška. Tada će on i dalje čuvati sve što je imao, iako ništa nije imao, sve mirise, sve zvuke, svaki pedalj zemlje pod lozom i svaki treptaj lista na njoj, sve boje grožđa, svaki dah slatkog sunca u njemu.

Jer, on je pudar, čuvar sveta vinograda.