У далека времена, када је на свету живело више богова но људи, када су и свако мрштење неба, цвет и ветар имали свог бога, Стари Грци су схватили да сваком човеку нешто фали. Заправо, богови су прве људе начинили као округла бића, која су имала две главе, четири руке и четири ноге. И што је најважније, имали су два срца и два мозга. Боговима је требало мало времена да виде да је стваралачка грешка управо у одличном, божјем раду, да су направили људе толико добро да својим савршенством могу да угрозе и њих саме. Због тога су богови поделили новостворена бића на два човека, на половине које су имале по једну главу, две ноге, две руке, један мозак и једно срце. Разбацали су их по свету, у нади да се неће наћи и поново постати биће јаче од богова. Оно што им је промакло је потреба коју су половине осећале једна за другом. Од тада, до дана данашњег, каже старогрчка прича, људи чезну за својом другом половином и траже је по свету. Многи узалудно потроше читав живот на ту несвесну потрагу, не успевши да пронађу тражено, да опет буду цели. Ипак, има и оних, чија је срећа немерљива, којима успе да пронађу своје половине. Тада поново постају богом створен човек са два срца која куцају заједно, биће јаче и боље од било ког бога, спојено љубављу.

Рандес је зато толико важан за срце, које очекујући га покушава да искочи из груди, надајући се свом пару, али и за лептире који рашире крила и узмувају се толико по стомаку, да натерају дрхтавицу све до врхова прстију. Уопште није важно колико је човек стар, рандес познаје оне сасвим зелене, незреле и наивне, баш као и оне за које би се рекло да су таман, до оних које би многи оценили као људе којима такав састанак не пристоји. Рандес боље зна, има искуство од постања до данас, а оно му говори да се љубав не мери годинама. Једни тек уче, други понављају стечено знање, све надајући се да је пред њима оно право, једино, непоновљиво. Таман и да рандес не порасте у оно што се од њега очекивало, он је и даље сасвим посебан, среће или разочарања ради, наук или награда. И када траје краће од капи росе у летње јутро или дуго као светлост дана у то исто лето, он је свог имена и сврхе вредан. Али постоје и они рандеси који трају вечито, доказујући тиме да су се половине човека нашле и да не намеравају да прекину исконску радост коју тај коначни сусрет носи.

Има људи који рандес не виде као почетак, већ срећан крај, ма како се завршио. То су они који живе за чежњу и слутњу, гајећи у себи потребу за скривеним погледима, лутањем за оним за ким чезну, једва дочеканим случајним, кратким разговорима, сањањем коначног позива сроченог у неколико речи које се једва разумеју и трепере од треме. За њих је то довољна срећа, они више од тога не траже. Насупрот њима су они који од рандеса очекују све и одмах. Они у сваком рандесу виде коначни чин, срећан крај, тешко се мирећи са поновном грешком и са годинама се све теже одлучујући за сусрет који не испуњава њихове најскривеније жеље и снове.

Ипак, без обзира ко за шта живи и ко шта очекује, за разлику од других сусрета у животу, рандес оставља вечити печат. Један или небројено много њих неизбрисиве су пеге на сећању. Нико још није успео да заборави рандес, ма колико он био кратак или погрешан избор. Јер у рандесу се нада нада, у њему живи живот, у њему чека клица љубави, он је чежња за недостајућом половином, за спајањем од ког ће настати биће коме и богови завиде.