U daleka vremena, kada je na svetu živelo više bogova no ljudi, kada su i svako mrštenje neba, cvet i vetar imali svog boga, Stari Grci su shvatili da svakom čoveku nešto fali. Zapravo, bogovi su prve ljude načinili kao okrugla bića, koja su imala dve glave, četiri ruke i četiri noge. I što je najvažnije, imali su dva srca i dva mozga. Bogovima je trebalo malo vremena da vide da je stvaralačka greška upravo u odličnom, božjem radu, da su napravili ljude toliko dobro da svojim savršenstvom mogu da ugroze i njih same. Zbog toga su bogovi podelili novostvorena bića na dva čoveka, na polovine koje su imale po jednu glavu, dve noge, dve ruke, jedan mozak i jedno srce. Razbacali su ih po svetu, u nadi da se neće naći i ponovo postati biće jače od bogova. Ono što im je promaklo je potreba koju su polovine osećale jedna za drugom. Od tada, do dana današnjeg, kaže starogrčka priča, ljudi čeznu za svojom drugom polovinom i traže je po svetu. Mnogi uzaludno potroše čitav život na tu nesvesnu potragu, ne uspevši da pronađu traženo, da opet budu celi. Ipak, ima i onih, čija je sreća nemerljiva, kojima uspe da pronađu svoje polovine. Tada ponovo postaju bogom stvoren čovek sa dva srca koja kucaju zajedno, biće jače i bolje od bilo kog boga, spojeno ljubavlju.

Randes je zato toliko važan za srce, koje očekujući ga pokušava da iskoči iz grudi, nadajući se svom paru, ali i za leptire koji rašire krila i uzmuvaju se toliko po stomaku, da nateraju drhtavicu sve do vrhova prstiju. Uopšte nije važno koliko je čovek star, randes poznaje one sasvim zelene, nezrele i naivne, baš kao i one za koje bi se reklo da su taman, do onih koje bi mnogi ocenili kao ljude kojima takav sastanak ne pristoji. Randes bolje zna, ima iskustvo od postanja do danas, a ono mu govori da se ljubav ne meri godinama. Jedni tek uče, drugi ponavljaju stečeno znanje, sve nadajući se da je pred njima ono pravo, jedino, neponovljivo. Taman i da randes ne poraste u ono što se od njega očekivalo, on je i dalje sasvim poseban, sreće ili razočaranja radi, nauk ili nagrada. I kada traje kraće od kapi rose u letnje jutro ili dugo kao svetlost dana u to isto leto, on je svog imena i svrhe vredan. Ali postoje i oni randesi koji traju večito, dokazujući time da su se polovine čoveka našle i da ne nameravaju da prekinu iskonsku radost koju taj konačni susret nosi.

Ima ljudi koji randes ne vide kao početak, već srećan kraj, ma kako se završio. To su oni koji žive za čežnju i slutnju, gajeći u sebi potrebu za skrivenim pogledima, lutanjem za onim za kim čeznu, jedva dočekanim slučajnim, kratkim razgovorima, sanjanjem konačnog poziva sročenog u nekoliko reči koje se jedva razumeju i trepere od treme. Za njih je to dovoljna sreća, oni više od toga ne traže. Nasuprot njima su oni koji od randesa očekuju sve i odmah. Oni u svakom randesu vide konačni čin, srećan kraj, teško se mireći sa ponovnom greškom i sa godinama se sve teže odlučujući za susret koji ne ispunjava njihove najskrivenije želje i snove.

Ipak, bez obzira ko za šta živi i ko šta očekuje, za razliku od drugih susreta u životu, randes ostavlja večiti pečat. Jedan ili nebrojeno mnogo njih neizbrisive su pege na sećanju. Niko još nije uspeo da zaboravi randes, ma koliko on bio kratak ili pogrešan izbor. Jer u randesu se nada nada, u njemu živi život, u njemu čeka klica ljubavi, on je čežnja za nedostajućom polovinom, za spajanjem od kog će nastati biće kome i bogovi zavide.